Došlo mi je juče da polupam sve tanjire bez poštovanja grčke tradicije da se to radi zato što si srećno pijan. Ne, ja sam bila savršeno trezna i fantastčno svesna! Došlo mi je da pocepam sve slike, čak i one lepe porodične iz detinjstva i da mi ne bude žao. Da gurnem pod tepih svoj dosadašnji život i otpočnem novi gde me niko ne zna. Da otvorim fabriku lutaka i da štancam svoje novo okruženje. Na sreću ili ne, popila sam litijum i shvatila da to uopšte nije izvodljivo. Ustvari jeste, ali potrajalo bi. Znajući sebe, taj vid "večnosti" nije opcija.
Neka mi neko odgovor - zašto bi mene trebalo da zanima da li si video mog bivšeg momka?! I šta me briga da li ti njegov nos izgleda kao genitalni sifilis. I fantastično me ne zanima tvoj doživljaj njegove boje glasa. Mi smo "case closed", stavljena je tu tačka davno. Jedna tačka, a ne tri. Zar ne shvataš koliko je to glupo? Ili da me pitaš "a što ti mene nisi poljubila"? Pa pored mene si, želiš da me poljubiš - učini to! Moram li ja da znam ko su tvoje random drugarice sa kojima te srećem, a ti se pritom ponašaš totalno kao jerk?! I mene posle drmaju hormoni i plačem kao nikad! Stvarno mi je too much! Ne, kada si mi rekao da sam labilna, e to je too much. Ne odgovaraš mi na poruke, kao "nisi video". A znam da se od telefona ne odvajaš. Nisam ja tvoja marioneta i ti nisi najkul momak u gradu! Rado ću ti dati sve svoje, samo budi čovek prema meni. Daj mi malo, ali iskreno, vratiću ti 100 puta!
Kako doći tebi gospodine i u lice ti reći da ne želim da te vidim kad i dalje nešto osećam prema tebi, a da me ne probija taj kolac u grudima kao bušilica po betonu u rukama nabildovanog, ćelavog radnika? Mucam, reči milion, a ni jedna da se prevori u nešto što zvuči kao smislena reč. Koje reči izabrati? Prođe kako prođe, uglavnom sledi tradicija traženja utehe u alkoholu i cigaretama i završava se mrzovoljnim buđenjem sa najgorom glavoboljom, depresivnim razmišljanjem, žaljenjem za izgubljenim, užasnim mamurlukom sa delimičnim rupama u sećanju i bespomoćnim kotrljanjem po stanu u pokušaju operacije "daj kafu da se izlečim"! Šta dalje? Sve je ostalo iza nas i u čudnim pokušajima da se vratimo psihički u normalu. Ponekad u pijanstvu pošaljemo par-sati-pažljivo-smišljan sms toj osobi, na koji naravno nema odgovora, što dodatno isfrustrira i amplificira želju za alkoholom i (ne)željom za životom. Pa još da začinimo situaciju kad u sred ratovanja lajkovima slučajno ponovo otvoriš dušu osobi koju si poznavao/la posle 10 godina misleći da će ona biti bolja i da će bol nestati pa se opet desi isto. Naslađivanje tuđom nesrećom. Ili tugom.
Ljudi ne odrastaju, ne postaju zreliji i ne postaju svesniji i savesniji. Jednostavno, tamo gore sedi na nekom oblaku dete za magičnom zvečkom koja deluje negativno samo na mene u kombinaciji sa jebenim Marfijem i njegovim zakonima i vošte po meni k'o Maxim po diviziji. "Ne čini drugima što ne želiš sebi?" Kad ukradeš kliker drugaru sa 6 godina to te prati ceo život ili šta? Gimme a fucking break! Koliko su ljudi nesvesni sebe i ljudi oko sebe čak i u nekim "zrelijim godinama" može biti samo direktno proporcionalno količini ljudske gluposti koja je beskrajna! Razmišljaš, gde je otišao ovaj svet? Zašto se psiha ljudi menja sa predsednikom, sjajnim političkim aktovima naših još sjajnijih političara što prouzrokuje da slušaš decu po ulici kako mrze i pljuju druge nacije ne znajući zasto i gađaju se imenima biznismena i fudbalera i zakonima koji se svaki dan menjaju kao, npr. uvođenje kazne za vozače koji brišu noć u vožnji? Gde su nestali ti dani kada nikome nije bilo bitno ništa drugo osim sopstvene procene da li si dobar čovek ili ne. Da li su ikad uopšte i postojali takvi ružičasti dani?
Zašto kamikaze nose kacige? Modni detalj? Jedno pitanje na koje jednostavno nikad neće postojati odgovor je ubedljivo: Zasto i posle tih hiljada godina ljudi traže više novca i moći, umesto osobe kojima mogu verovati i stvarno nazvati prijateljima, što keš i neko "jebe kevu zvanje" ne mora nužno doneti? E, pa ja imam odgovor na to. Da bi se bolje osećali u vezi sebe bar na taj trenutak, dok ne ostanu sami, bez jednog jedinog broja telefona u phonebook-u koji bi mogli da okrenu i pozovu nekoga na pišljivu kafu i kratak, besmislen razgovor o svakodnevnim glupostima. Da bi se tešili tom tužnom istinom da lova danas resava 99% od 100% problema u životu. Zašto niko ne shvata da je taj jedan procenat najbitniji? Zasto i posle 100 istih situacija u kojima ispadneš budala jer veruješ nekome od prvog dana i dalje nasedneš na istu glupu situaciju posle koje sledi kukanje drugarima/drugaricama. Neki nikad neće naučiti.
Kako završiti ovu priču koja nema kraja? Koji je prikladan zaključak i kako ga napisati, a da ne bude dugačak kao cela ova stranica? Samo - shit happens, keep on smiling! Cheers!
by Midvik & Sonja
Neka mi neko odgovor - zašto bi mene trebalo da zanima da li si video mog bivšeg momka?! I šta me briga da li ti njegov nos izgleda kao genitalni sifilis. I fantastično me ne zanima tvoj doživljaj njegove boje glasa. Mi smo "case closed", stavljena je tu tačka davno. Jedna tačka, a ne tri. Zar ne shvataš koliko je to glupo? Ili da me pitaš "a što ti mene nisi poljubila"? Pa pored mene si, želiš da me poljubiš - učini to! Moram li ja da znam ko su tvoje random drugarice sa kojima te srećem, a ti se pritom ponašaš totalno kao jerk?! I mene posle drmaju hormoni i plačem kao nikad! Stvarno mi je too much! Ne, kada si mi rekao da sam labilna, e to je too much. Ne odgovaraš mi na poruke, kao "nisi video". A znam da se od telefona ne odvajaš. Nisam ja tvoja marioneta i ti nisi najkul momak u gradu! Rado ću ti dati sve svoje, samo budi čovek prema meni. Daj mi malo, ali iskreno, vratiću ti 100 puta!
Kako doći tebi gospodine i u lice ti reći da ne želim da te vidim kad i dalje nešto osećam prema tebi, a da me ne probija taj kolac u grudima kao bušilica po betonu u rukama nabildovanog, ćelavog radnika? Mucam, reči milion, a ni jedna da se prevori u nešto što zvuči kao smislena reč. Koje reči izabrati? Prođe kako prođe, uglavnom sledi tradicija traženja utehe u alkoholu i cigaretama i završava se mrzovoljnim buđenjem sa najgorom glavoboljom, depresivnim razmišljanjem, žaljenjem za izgubljenim, užasnim mamurlukom sa delimičnim rupama u sećanju i bespomoćnim kotrljanjem po stanu u pokušaju operacije "daj kafu da se izlečim"! Šta dalje? Sve je ostalo iza nas i u čudnim pokušajima da se vratimo psihički u normalu. Ponekad u pijanstvu pošaljemo par-sati-pažljivo-smišljan sms toj osobi, na koji naravno nema odgovora, što dodatno isfrustrira i amplificira želju za alkoholom i (ne)željom za životom. Pa još da začinimo situaciju kad u sred ratovanja lajkovima slučajno ponovo otvoriš dušu osobi koju si poznavao/la posle 10 godina misleći da će ona biti bolja i da će bol nestati pa se opet desi isto. Naslađivanje tuđom nesrećom. Ili tugom.
Ljudi ne odrastaju, ne postaju zreliji i ne postaju svesniji i savesniji. Jednostavno, tamo gore sedi na nekom oblaku dete za magičnom zvečkom koja deluje negativno samo na mene u kombinaciji sa jebenim Marfijem i njegovim zakonima i vošte po meni k'o Maxim po diviziji. "Ne čini drugima što ne želiš sebi?" Kad ukradeš kliker drugaru sa 6 godina to te prati ceo život ili šta? Gimme a fucking break! Koliko su ljudi nesvesni sebe i ljudi oko sebe čak i u nekim "zrelijim godinama" može biti samo direktno proporcionalno količini ljudske gluposti koja je beskrajna! Razmišljaš, gde je otišao ovaj svet? Zašto se psiha ljudi menja sa predsednikom, sjajnim političkim aktovima naših još sjajnijih političara što prouzrokuje da slušaš decu po ulici kako mrze i pljuju druge nacije ne znajući zasto i gađaju se imenima biznismena i fudbalera i zakonima koji se svaki dan menjaju kao, npr. uvođenje kazne za vozače koji brišu noć u vožnji? Gde su nestali ti dani kada nikome nije bilo bitno ništa drugo osim sopstvene procene da li si dobar čovek ili ne. Da li su ikad uopšte i postojali takvi ružičasti dani?
Zašto kamikaze nose kacige? Modni detalj? Jedno pitanje na koje jednostavno nikad neće postojati odgovor je ubedljivo: Zasto i posle tih hiljada godina ljudi traže više novca i moći, umesto osobe kojima mogu verovati i stvarno nazvati prijateljima, što keš i neko "jebe kevu zvanje" ne mora nužno doneti? E, pa ja imam odgovor na to. Da bi se bolje osećali u vezi sebe bar na taj trenutak, dok ne ostanu sami, bez jednog jedinog broja telefona u phonebook-u koji bi mogli da okrenu i pozovu nekoga na pišljivu kafu i kratak, besmislen razgovor o svakodnevnim glupostima. Da bi se tešili tom tužnom istinom da lova danas resava 99% od 100% problema u životu. Zašto niko ne shvata da je taj jedan procenat najbitniji? Zasto i posle 100 istih situacija u kojima ispadneš budala jer veruješ nekome od prvog dana i dalje nasedneš na istu glupu situaciju posle koje sledi kukanje drugarima/drugaricama. Neki nikad neće naučiti.
Kako završiti ovu priču koja nema kraja? Koji je prikladan zaključak i kako ga napisati, a da ne bude dugačak kao cela ova stranica? Samo - shit happens, keep on smiling! Cheers!
by Midvik & Sonja
Нема коментара:
Постави коментар